Knjiga, 29 - 30. maj 2010.

       U svojoj dobro osmišljenoj ediciji Panelinion, izdavačka kuća Karpos objavila je zanimljivu naučnu studiju Hansa-Georga Beka Vizantijski erotikon (prevod Toma Savica i Vesna Čkovrić). Namera poznatog nemačkog vizantologa bila je da čitaocima pokaže na koji je način jedno prilično homogeno i konzervativno društvo, izlazilo na kraj sa svojim teolozima i strogim diktatom crkve, pre svega kad je reč o erotici i seksualnosti. Autor pojam erotskog ne istražuje u njegovom najočiglednijem smislu, već govori o stavovima koji su vladali u odnosu na brak, ljubav, telo, devičanstvo, devijacije, ali i shvatanja morala kod različitih društvenih slojeva.

       Budući da oficijalni izvori imaju svoje specifičnosti, Bek najviše podataka nalazi iščitavajući u prvom redu dela iz vizantijske književnosti. O ponašanju i svakodnevnom životu Vizantinaca zna se veoma malo, samim tim zalaženje u domen intimnog za istraživača predstavlja izazov s obzirom da svoju pažnju usmerava na čitav korpus vizantijske literature - epigrame, poeziju, satiru, moralizatorske i teološke rasprave, hagiografije, romane. Osim toga, u proučavanju erotskog naučnik mora imati u vidu i različite karakteristike podneblja jednog prostranog carstva. Jer, ne definiše li se opsceno na tlu uzavrelog Mediterana drugačije nego u podneblju oko Crnog mora?

       U prvom poglavlju studije, autor navodi da većina starih religija pa i samo hrišćanstvo, nisu videli u erotici i svemu što je s njom u vezi tek nešto biološko, nešto što se odvija u domenu puke fiziologije. Polazeći od toga da se erotika i neumerenost tako lako udružuju, crkva je od samih početaka koristila sva raspoloživa sredstva da erotiku i sa njom povezane ideje stavi van snage. Iako se u toj nameri često nije prezalo od preteranih zabrana i kažnjavanja, ona nikada nije uspela da izađe na kraj sa vitalnim snagama čvrsto ukorenjenih arhetipova ponašanja u oblasti seksualnosti jer su ljudskim sklonostima i požudama oni mnogo više odgovarali nego određene asketske crkvene norme.

       U poglavlju Predlošci ranog hrišćanstva, Bek objašnjava da je protiv sistema razmišljanja koji je po ovom pitanju vladao u grčkoj i rimskoj civilizaciji, crkva mobilisala čitav arsenal idealnih predstava i zahteva. Kontrastom između devičanstva i braka, oblast polnosti je vrednovana sistemom čistog i nečistog. Autor dalje navodi da je rano hrišćanstvo došlo u dodir sa raznim strujama i učenjima, dok nije došlo do zaokruženog sistema koji je zasnovan na poukama Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog.

       Vasilije zauzima stav po pitanjima svakodnevice, braka i polnosti monaha, dakle, kategoriji kojoj "nije bila potrebna posebna obazrivost“. S druge strane, Zlatousti kao stanovnik velegrada i dobar poznavalac svih izazova života u metropoli, nije sklon rigidnom gledanju na brak. Bek iznosi jasan zaključak, da propovednici morala u ranovizantijskom periodu nisu uvek pouzdan izvor, kao i da njihovi spisi i pouke daju više podataka o uzornom modelu namenjenom monasima. Istovremeno, kroz anegdote i satire ponekad je izlazila na videlo jedna veoma "sekularna“ Vizantija, kojoj nisu bila nepoznata razuzdanost, uživanje i slavlja prožeta erotikom.

       Kada je reč o erotskom i seksualnom životu, Vizantinac nije bio egzibicionista, odnosno, detalje o intimnom nije iznosio otvoreno nego u književnoj formi. Autor studije nam saopštava da ovaj izvor ima izvesna ograničenja (nepouzdanost, imitiranje uzora iz prošlosti), ali da nije beznačajan. U ovom periodu javlja se nekoliko značajnih stvaralaca: Heliodor iz Emese, kao i Non iz Panopolisa. Bek napominje da njihova dela predstavljaju najilustrativnije primere kako su čulnost i erotika nastavili da žive uobličeni u mit. Inače, Non prvi u erotsku literaturu uvodi "voajera“, koji iz prikrajka posmatra draži boginja i nimfi.

       Osim dela koja ne izlaze iz mitoloških okvira, erotika je u velikoj meri bila zastupljena u formi epigrama. Kada obrazlaže epigramatiku prožetu erotikom i seksualnim osvajanjem, Bek naglašava da je tu u pitanju "čisto filološko i antikvarno zadovoljstvo“, gde autori vešto reprodukuju i podražavaju klasične erotske uzore čijim variranjem žele da pokažu sopstveno znanje i umeće. Dva veka kasnije, pesnicima nije bilo potrebno da za svoje opise miljea posežu za antičkim uzorima, kada su se na ulicama većih vizantijskih gradova (Carigrad, Solun, Aleksandrija) mogli sresti sa prostitucijom i kupovinom ljubavi.

       Mizoginija je prisutna u svim literarnim formama, i ona se u manjoj ili većoj meri provlači kroz čitavu vizantijsku, ali i srednjovekovnu književnost. Ma koliko je bila naglašavana nemoralnost žene, zbog koje se neki crkveni oci tako uzbuđuju, sigurno da je ona prilično tačno odgovarala nemoralnosti muškaraca. Osim toga, Bek u svom traganju nalazi da se i u hagiografskim i teološki uokvirenim romanima, mogla naći određena erotična nota. On objašnjava da su stranputice, pometnje i eksplicitni opisi erotičnih zastranjivanja u hagiografijima, imali svoju teološku funkciju. Jer, što je greh bio očigledniji utoliko je bilo uzvišenije preobraćenje i postojanost svetitelja u odnosu na iskušenje.

       Posebno u periodu srednjevizantijskog doba, autor uočava novi uzlet na polju erotike odnosno erotske književnosti. Ovoga puta na meti su seksualne aktivnosti viših slojeva društva, a autori ovih dela izražavaju vidno zadovoljstvo što mogu da izađu u susret čitaocima željnim skandala. Pored istoriografskih spisa i novela, ovo je bez sumnje epoha procvata ljubavnog romana. Bek navodi podatak da su lekari u Vizantiji za smetnje u muškoj potenciji pored lekova, preporučivali i čitanje ljubavnih romana. Da terapija za navedene slabosti ide na sve ili ništa, više naliči sadašnjim instant savetima američke seksualne medicine.

       Pretposlednje poglavlje knjige (Stil doba Paleologa), govori o promenama u erotskoj književnosti. Pod uticajem italijanskih pisaca, nestaje čitav niz prisila i jezičkih usiljenosti. Bek iznosi zanimljiv primer popularnosti ljubavnih romana, uz napomenu da su se uz pomoć određenih "kamuflaža“ oni mogli čitati i u crkvi. Naime, bilo je slučajeva da su na prvih nekoliko stranica ljubavnog romana štampani delovi molitvenika. Tako je čovek provodeći duge sate na liturgiji mogao da čita i da ostane neotkriven, jer bi radoznalom susedu pokazao prve stranice knjige.

       Kada se pojavila 1984. godine, knjiga Vizantijski erotikon predstavljala je pionirski poduhvat u vizantologiji. Hans-Georg Bek (1910-1999) nastojao je da jednom temeljnom studijom pokaže u kojoj meri je vizantijska kultura, uprkos osudama i zabranama crkve, bila prožeta erotikom. Sam autor u predgovoru napominje, da mu nije namera da čitaocu ponudi nešto poput "istorije morala“ u Vizantiji. Njegova ideja je bila da hronološki prati prisustvo erotskih tema u vizantijskoj književnosti, ali i stavove koje su o ovoj temi saopštavali teološki spisi i državno zakonodavstvo.