17. 5. 2007.

Koreni nasilja su u

Bibliji

Intervju sa nemačkim egiptologom Janom Asmanom

Jan Asman (68), profesor emeritus na univerzitetu u Hajdelbergu, važi za jednog od najuticajnijih egiptologa u svetu. Njegovom ugledu je doprineo dugogišnji arheološki rad na terenima u Egiptu i brojne naučne studije, ali popularnost koju uživa i van krugova stručne javnosti duguje pre svega specifičnim temama kojima se bavio a koje nadaleko premašuju puko interesovanje za stari Egipat. Asman već duži niz godina proučava istorijske, političke i društvene korene monoteizma, za koje iznosi da ih nalazi u starom Egiptu, odnosno u izvesnim pobočnim verskim tradicijama koje će ostaviti kasnije neizbrisiv trag u starozavetnoj tradiciji. Polaganje prava na apsolutnu istinu u velikim jednobožačkim religijama često je izazov toleranciji i uzrok nasilju. Njegove provokativne teze vezane za implikacije monoteizma na savremenu demokratiju i međuverski i međukulturni dijalog (najpodrobnije izložene u "Mojsijevska istraživanja ili cena monoteizma, 2003), bile su nedavno povod za razgovor za nemački nedeljnik "Spiegel“.  

Gospodine profesore, "Gospod je moj pastir“, kaže se u Starom zavetu. Smatrate da je on bio tiranin?

To baš ne. Ali on je "zavidan“ Bog, kako sam kaže. Svoje neprijatelje besno progoni "sve do trećeg i četvrtog kolena“. Prijatelji će se, s druge strane, nagraditi milošću. Kada je reč o toj zavisti, Biblija govori jezikom nasilja.

Sveto pismo je napisano na jeziku nasilja?

Napisano je na mnogim jezicima. Jedan od njih je jezik nasilja - jezik zavisti. Bog je izabrao svoj narod i sa njim zaključio savez. Poput supruga zahteva bezuslovnu vernost. Njegova zavist je usmerena protiv drugih bogova. "Njihove oltare treba da razoriš a slike koje obožavaju da uništiš“ i "da ih nikad ne poštediš“ kaže se u Starom zavetu.

Da li je Sveto pismo posejalo novu mržnju?

Nasilja je bilo dovoljno i pre Mojsija, ali s njim je došao jedan nov vid nasilja: nasilje u ime Boga, kao na primer kada je sveštenik Fines kopljem probo Zamriju jer je spavao sa jednom Madijankom, dakle pagankom (up. 4 Mojs: 25, prim. prev.). Hrišćanstvo je potom čak počelo da primenjuje nasilje u ime istine: prava vera mora se stoga objaviti paganima, u krajnjem slučaju mačem, kako bi se njihove duše spasile od večnog prokletstva.

Grci su se molili desetini bogova a ipak su se na kraju međusobno razdirali.

Ali njihovi ratovi se nisu vodili u ime Zevsa ili Apolona, nego iz čistih političkih interesa moći.

Je li bolje onda kad se neprijatelji, iz političkih razloga, nabijaju na kočeve, kao što su to recimo Asirci radili?

	Jan Asman

Stare države su jezivo postupale prema njihovim unutrašnjim i spoljnim neprijateljima. To se zasnivalo na strahu od pobune i anarhije. Biblija je tom državnom nasilju i represiji suprostavila Božje nasilje. Biblijski monoteizam je bio u početku vrsta pokreta otpora protiv velikih sila u okruženju. Samo jedan snažan Bog je u stanju da protivi tim velikim državama.

S druge strane upravo su Jevreji uzdigli sasvim nove moralne standarde.

Mislite na deset božjih zapovesti? Za to ćete naći u antici mnogo paralela. Novo u biblijskom monoteizmu je to što je moral učinio glavnim Božjim pitanjem. Naravno, to može takođe biti veoma delotvoran korak ka smanjenju nasilja. Ali šta onda kada ljudi postanu izvršioci volje Božje i, na primer, kamenuju nekog siromaha jer je na subotu skupljao granje?

Druga knjiga Mojsijeva propisuje da se robovi otpuštaju nakon šest godina. Iz toga govori visok moralni nazor.

Tačno je. Težnja ka pravdi spada među ključne u Svetom pismu. Ali, s druge strane, jednoboštvo izopštava, ono druge bogove određuje kao "idole“ a njihove poštovaoce kao "pagane“. Da li će se to onda pretvoriti u neprijateljstvo, zavisi od podvrste monoteizma. Starojevrejsko jednoboštvo nasilno nastupa samo knjiški u Bibliji. Istorijski gledano, međutim, kod Jevreja ono nije vodilo ka, ako se izuzme rat Makavejaca, stvarnom vršenju nasilja. Njega nalazimo tek kod hrišćana i muslimana. Jevrejstvo živi od razlike, učaurava se i ne zanima se za druge narode.

Mnogi teolozi smatraju da ih provocirate. S pravom ili ne?

Neki mi prebacuju da sam konstruisao "strašilo“. U Starom zavetu nije reč o istinitoj ili lažnoj religiji, nego o slobodi i ropstvu. To prosto smatram netačnim. Drugi me drže za predstavnika postmoderne, koja više ne poznaje nikakve obavezujuće norme. Ta kritika je mnogo interesantnija i podstakla me je na razmišljanje.

Zašto danas u toj meri kipti diskusija o monoteizmu?

Pomislite na džihad, na 11. septembar, govore iranskog predsednika - tu kritika monoteizma pogađa nerv vremena. Osim toga - ja sam u raspravu uneo nov argument.

Koji?

Taj da su stare mnogobožačke religije mogle svoje bogove da prevode jedne u druge, jer su otelovljavali moći unutrašnjeg, duševnog sveta koje su i drugi poznavali i poštovali. Postojale su propisne uporedne liste sa formulama kao: Astarta = Ištar = Afrodita = Venera. Religija u to vreme još uvek nije delila, ona je mnogo više bila sredstvo sporazumevanja.

Šta predlažete - natrag u prošlost?

Natrag ne možemo. Ali moramo naći put ka jednoj kulturi međusobnog priznavanja, ukoliko želimo da izbegnemo "sukob civilizacija“.

Je li to važi i za muslimane?

Naravno. Upravo islam zastupa najradikalniju formu monoteizma. On se najbeskopromisnije držao početnog političkog impulsa jednog pokreta otpora, naime - sprovođenja vladavine Božje na zemlji protiv država ovog sveta, dok je jevrejstvo pomerilo Carstvo božje na mesijanski kraj vremena a hrišćanstvo pomerilo još na onaj svet, kao carstvo koje nije od ovog sveta.

Kako bi izgedala  jedna "tolerantna“ religija?

Odgovor je dao Lesing u svojoj paraboli o prstenu. Jedan otac je imao tri sina i jedan prsten, koji je imao moć da onog koji ga nosi učini ugodnim Bogu i ljudima. Ko treba da nasledi prsten? Ocu su svi sinovi podjednako dragi, tako da je dao da se naprave dve kopije i svakom sinu je dao po prsten kao pravi. Sva trojica sinova, sad u veri da poseduju pravi prsten, nastoje da vode život ugodan Bogu i ljudima, tako da se nikad neće pronaći ko je zapravo nasledio pravi prsten.

I šta nam to govori ?

Moramo se osloboditi predstave da posedujemo apsolutnu istinu, zapisanu u objavljenim spisima. Sve religije su podjednako udaljene od istine, koju nikad ne posedujemo, na nju možemo sam da ukažemo.

Iz: Der Spiegel, decembar 2006.

Preveo i priredio: Dejan Aničić