12. decembar 2010.

Francuski filozof Žil Delez voleo je doslovno do poslednjeg daha. Sjajne stranice posvećene Fukou i još nekima koje je voleo, pronaći ćemo u čudesnoj knjizi "Pregovori" u izdanju Karposa.

	Žil Delez

Žil Delez bio je filozof satkan od strasti. On je bio jedna od onih osoba za koje bismo voleli da nas vole - bezuslovno, predano i pametno. Istovremeno, bivajući u njegovoj blizini (kao u blizini divljeg plamena koji nas, dok smo u milosti, ne povređuje, nego samo greje), izložili bismo se opasnosti da se ta strast, u jednom trenutku, okrene protiv nas i jednostavno nas sprži. Šta se tada dogada možda su najbolje osetili Delezovi profesori i prijatelji, veliki francuski filozofi Ferdinan Alkije i Žan Ipolit, ispod čijih je šinjela izašla moćna generacija francuskih filozofa, računajući i samog Deleza. Prekid saradnje sa tim ljudima i raskid prijateljstva sa njima, bio je takav da Delez nikada više, čak ni u prigodnim prilikama, o njima nije želeo da zna ništa. No, kada je voleo, bilo je to do poslednjeg daha, doslovno. Fuko je, recimo, bio jedan od povlašćenih (na spisku su i Prust i Kafka i Gatari i Spinoza...). Pošto je 1986. godine objavio lepu i dragocenu knjigu naslovljenu "Fuko", Delez se nije ustručavao da Fukoa, u više navrata, nazove najvećim filozofom našeg doba. "Ne šalim se kada ovo kažem", dometnuo je u jednom slavnom intervjuu. Ko god ovu tvrdnju smatra preteranom, odnosno neodmerenim izlivom prijateljske naklonosti, morao bi da se seti da je te jake reči izgovorio pisac nekoliko neospornih filozofskih remek-dela, možda i najveći filozof našeg doba, a sjajne stranice posvećene Fukou i još nekima koje je voleo, pronaći ćemo u čudesnoj knjizi "Pregovori" (Karpos, Loznica 2010, prevod Andrija Filipović), zbirci izabranih Delezovih razgovora u periodu od 1973. do 1990. godine.

Ova knjiga nastaje na mestu velikog Delezovog okreta sa "teorijske" na "praktičku" filozofiju, dakle posle objavljivanja slavnog "Anti-Edipa", dela pisanog u četiri ruke sa Feliksom Gatarijem, da bi, u formi razgovora, pratila sve zaokrete u tom zaokretu: recepciju druge velike knjige ovog četvororukog filozofskog čudovišta, "Hiljadu ravni", dve knjige o filmu (a zapravo o filozofiji i Bergsonu), Fukoovu smrt, rad o Lajbnicu, politički angažman... "Pregovori" su integralni deo Delezovog dela, iako nastaju na njegovim marginama, kao svojevrsna razjašnjenja teških pojmova i složenih zapleta, ili kao pokušaj naknadne prerade onoga što je u knjigama ostalo isuviše sirovo. Ali u razgovorima, kao i u knjigama, Delez zahteva aktivan pristup čitalaca: kada nam se učini da je za neki paradoks ponuđeno rešenje - a paradoks je za Deleza pasija, strast filozofije - shvatimo da rešenje nije rešenje nego novi paradoks, a da mi, ustvari, više ne stojimo na čvrstom tlu, nego u kapsuli Delezovog jezika u kojoj se osećamo kao loptica za loto. Paradoks nije tek zaplet pred kojim zdrav razum i mišljenje abdiciraju i zaobilaze ga ostavljajući ga da kao neodrešena mašnica ukrašava neotvoreni poklon, da bdi nad nemogućim obećanjem, već je paradoks ono što pokreće mišljenje, što mu ne da mira, što ga nagoni na nasilje. Zato u ovoj knjizi nailazimo na zapanjujuće pojmovne kombinacije, na zastrašujuće prodore, na sirove pojmove koji su, kao kod svih velikih majstora, ono najkonkretnije što se uopšte da zamisliti. Zato ćemo uz Pesou, Lajbnica, Frojda, Marksa i koga sve ne, da pronađemo i Bjorna Borga i Džona Mekinroa i upravo vrtoglave analize teniske igre, opaske o putanji loptice, o Mekinroovom servisu, ili o tehnikama upućivanja loptice pod noge teniseru koji trči na mrežu! Saznaćemo ponešto o logici mnoštva i o tome zašto je Fuko najveći filozof našeg doba, zašto Frojd nije mogao da misli želju i šta je to, kog đavola, radio Lakan. Naići ćemo i na Blanšoa i na Benjamina i na Godara kao bergsonovca. Na trenutke nećemo moći da pratimo Delezove bravure, igre, figure, poigravanja, ali knjigu iz ruku da ispustimo nećemo moći: Delezova jezička kapsula drži nas prikovanima za tekst, do kraja.

Delez nije verovao u komunikaciju, u razgovor kao način rešavanja problema. Zato je i prezirao dijalektiku kao kretanje koje pretpostavlja odgovor koji se uvažava, negativnu stranu kretanja i posredovanje. Komunikaciju je smatrao gubljenjem vremena, tvrdio je da filozofija održava vezu samo sa sobom, te da je monolog medijum filozofije. Filozofija je, zato, u pregovorima i gerilskom ratu sa samom sobom. "Ona ne može da razgovara sa moćima, ona nema šta da im kaže, da saopšti, ona vodi samo pregovore." "Pregovori" su neka vrsta vodiča kroz Delezovo delo, ali vodiča koji nas u odlučnim trenucima zavodi (na pogrešan put) i napušta, ostavljajući nas da se snalazimo kako znamo i umemo. Stoga ova knjiga nije vodič poput dobrohotne i željene Beatriče, premda ni predeli nisu tako sumorni kao kod Dantea, već više podseća na Harona, ali u drugačijem, vedrijem obliku (pankerskom takoreći) od onog u kojem obično vidimo mitskog čamdžiju.

                                                                                    Ivan Milenković

                                                                        Blic knjiga 12. decembar 2010.